Nikada se više nije pričalo o ljubavi a nikada je manje nismo dobijali ni davali. Okrenuti formi a ne suštini, izgubili smo se u socijalnomedijski prihvatljivim ponašanjima u kojima je bitnije da nam ljudi zavide na onome što misle da imamo, nego da mi živimo, zadovoljstvom ispunjen skladan život, u tišini sopstvene intimnosti. Imitacija ljubavi je porazila ljubav a imitacija života život. Postajemo hladni, bezosećajni i usamljeni u sopstvenoj nemoći da se izborimo za ono što mi istinski želimo, možemo i hoćemo.
Kako se vratiti sebi?
Jedan od najboljih načina da živimo u skladu sa sobom i da polako vraćamo osmeh na lice i mir u dušu je da nabavimo kućnog ljubimca, nekoga koga ćemo voleti, o kome ćemo brinuti, ko će osetiti naš stres pa ga umiriti i nekoga ko će istinski i bezuslovno voleti nas. Kućni ljubimac je naš prijatelj, roditelj, kolega i terapeut. Imaju prirodnu sposobnost da nas gledaju u oči i da mi zaista tada osećamo da nas slušaju i razumeju. Oni su uvek na našoj strani. Taj neosuđujći pogled, najčešće je jedino što nam treba kada nas izdaju, ostave, poraze, kada napravimo najgluplju grešku u životu koju, zbog stida, ne možemo nikome da ispričamo. Oni su tu da se smeste u naše krilo, da stave svoje šapice na nas, da umilnim glasom ili cvrkutom obaviju nevidljivi plašt oko našeg života ispod kojeg se osećamo zaštićeno, ponekad nevidljivo, jer nam baš to treba. A kada takvi trenuci prođu, ponosno će šetati sa nama, sedeti nam na ramenu, lenjo se smeštati u krilu, povremeno glavu zabacivati da vide ko ih gleda, kao da svima poručuju: „Moj vlasnik i ja smo tim, zajedno možemo sve, jer smo neraskidivo povezani iskonskom snagom čopora, ciljem jata i snagom vode od koje smo satkani“. Imati kućnog ljubimca ne znači samo imati nekoga kome dajemo hranu i vodu, to je arhetipska povezanost sa prirodom na mnogo dubljem, emotivnom nivou.
Iz godine u godinu svima su nam sve više potrebne lekcije o ljubavi i prijateljstvu, jer je sebičnosti, egocentričnosti, narcisoidnosti, sociopatije i manipulacije sve više među odraslima ali, nažalost, i među decom.
Da ne bismo postajali društvo bez empatije, da nas ljudi sa ovim osobinama ne bi nadvladali i preuzeli primat u svetu, otvorimo vrata predivnim bićima i počnimo da učimo šta je ljubav, odanost, zabava, igra i sreća.
Izbor kućnog ljubimca govori dosta o nama, o našoj energiji, navikama, socijalnim preferencijama i načinu života. Pre nego što odlučimo da uzmemo nekoga, upoznajmo sebe. Koje je to biće sa kojim možemo da se povežemo, da ga osetimo i razumemo? Upoznavanjem sebe, odabirom ljubimca, iskonki se vraćamo svom autentičnom biću i u toj samospoznaji postajemo mentalno stabilniji, otporniji na stres, sa jasnim smernicama šta želimo, a šta ne želimo u životu.
A onda sa svakim satom, danom i mesecom, u ovim hladnim danima, kada nekoga možda spasemo težine ulice, u naš dom se useljava radost i zahvalnost, kao deo svih naših molitvi. Jutarnja buđenja, večernji mir i bezgranična ljubav postaju naš novi život, naš novi ritual. Odjednom, bolje vaspitavamo decu, lakše kažemo ne, mirno postavljamo granice i mnogo, mnogo bolje, jače, više i zdravije umemo da volimo sebe i sve oko sebe.
Odaberimo nekog kućnog ljubimca, opustošimo azile, ispraznimo ulice, spasimo otpisane, a zauzvrat dobićemo beskrajnu i bezgraničnu ljubav koja nas nikada, ali nikada neće ogovarati, prevariti, izdati, oteti ono što je naše ili napustiti kada je najteže.
Sa njima je svet bolje mesto, a ljubav uvek i zauvek ostaje uz nas.
Prof.dr. Jasna Bajraktarević
Doktor nauka psihologije, tarapeut, redovni profesor Univerziteta u Sarajevu
